KOKOŠKA ILI JAJE...


© 2008 Aleksandar Kandić

 

        ...pitanje je sad. Rado bih stegao ruku autoru drevne zagonetke – pod uslovom da se ona uopšte može pripisati pojedincu, i pod uslovom da je taj i danas među živima. Duboko razmislivši, postao sam svestan skrivenih dimenzija ove, na prvi pogled banalne, ili čak šaljive logičke "smicalice", koja većini od nas deluje kao nerešiv paradoks, ćorsokak, tj. pitanje bez pravog odgovora. Ali moramo imati u vidu: ne postoji takvo pitanje! I zato, u našoj potrazi za istinom, nećemo se kretati samo u domenu zdravorazumske logike, biogenetike i teorije evolucije, već i ontologije, kao fundamentalne filozofske discipline. Zaista, ovakav problem jedino mogu postaviti inteligentna bića; to je problem koji zadire u suštinu stvaranja, postanka života. A ukoliko zagonetku shvatimo metaforički, odgovori različitih osoba mogu nam pružiti uvid u način na koji one formiraju pogled na svet i naše mesto u njemu. Dakle, ovom raspravom želim da stavim tačku na problem, dajući konačno rešenje, kao i neoborivu argumentaciju za to rešenje. Šta je starije?

 

        Na samom početku, potrebno je da precizno definišemo pojmove koji su dati u relaciji. Koncept "kokoške" nedvosmisleno se  odnosi na pernatu životinju čiji naziv, prema binominalnoj nomenklaturi, glasi gallus gallus. Ta životinja ima specifičan genotip[1]. Ne smemo zaboraviti, moguće je da fenotip[2] nekog stvorenja koje nije genotipska kokoška (nazovimo ga prakokoškom) odgovara genotipu kokoške[3]. Da li onda takvu fenotipsku kokošku možemo smatrati pravom kokoškom? Apsolutno. Njene psihosomatske osobine potpuno odgovaraju osobinama genotipske kokoške. S druge strane, koncept "jajeta" ima dva korelata: prvi je bilo koje jaje - ili čak jajna ćelija (drugim rečima, nekokošije jaje iz kojeg se leže kokoška), a drugi kokošije jaje (koje jedino može snesti kokoška). Rezonujući u darvinističkom duhu, mogli bismo reći da su prakokoši nosile jaja iz kojih su se legle životinje čiji bi genotip, na primer, prvo bio 50% sličan genotipu kokoške iz naše zagonetke, zatim 60%, pa 70, 80, 90 – sve dok u jednom momentu ne bi zaživela i prva kokoška. Ovo je pogrešan pristup. Očigledno je da zagonetka ne podrazumeva bilo koje jaje, jer u tom slučaju gubi sopstveni smisao! Mi i bez upotrebe ikakve logike, a kamoli ispitivanja fosilnih ostataka ili proučavanja evolucije, znamo da jaje iz kojeg se izlegla prva kokoška ne mora biti i prvo jaje ikada nastalo. Rešenje se već nazire, ali razmotrićemo sve aspekte ovog “ingenioznog” problema.

 

Ključno pitanje glasi - u kom trenutku nastaje genotipska kokoška? Isključivo prilikom formiranja zigota, kada dolazi do spajanja muških i ženskih polnih ćelija, odnosno rekombinacije gena. Recimo da je nasledni materijal prakokošijeg jajeta mutirao, i budući oplođen odgovarajućom muškom polnom ćelijom, proizveo genotipsku kokošku. Složićemo se da nijednu prakokošiju jajnu ćeliju koja u kombinaciji sa muškom polnom ćelijom daje genotipsku kokošku ne možemo smatrati kokošijom jajnom ćelijom. Najvažnije je uočiti: novonastalo jaje iz kojeg se razvija genotipska kokoška predstavlja početnu fazu kokošije ontogeneze! Naprosto, takvo jaje već jeste kokoška! Ironično ili ne, iz svega ovoga sledi da odgovor proističe iz samog pitanja, i da nam poznavanje naslednih pravila i genskih struktura uopšte nije ni potrebno... A u slučaju da genotipska prakokoška razvije fenotip korelativan genotipu kokoške, i kao takva snese kokošije jaje, opet se krećemo u istom smeru. Stoga će rešenje zagonetke uvek, ponavljam uvek, biti kokoška.

 

        U ovom kontekstu, ukazao bih na Mendelovu teoriju nasleđa koja polazi od stanovišta da organizam (tokom jednog životnog ciklusa) ne može promeniti više vrsta. Iskustvo nam govori da se organizmi mogu razvijati nepravilno, kao i da pripadnost vrsti ne mora biti genetski fiksirana. Srećom, priroda nam ne pričinjava surova iznenađenja - poput mačaka koje izrastaju u pse - jer se fenotip uglavnom razvija veoma predvidivo. Dobra je prilika da pomenem jedan medicinski fenomen, nepotvrđen, ali objavljen u Iranu, juna 2004. godine[4]. Navodno, dogodilo se da žena porodi žabu (!?) sa nekoliko uočljivih ljudskih karakteristika. Pretpostavlja se da je larvu pokupila plivajući u zagađenom bazenu. Za nas je posebno zanimljivo da su nožni prsti, i jezik, poprimili sličnosti sa ljudskim! Nesumnjivo, genotip ove životinje je žablji, međutim usled neophodne adaptacije ploda na uslove ljudskog organizma, fenotip drastično i nepredviđeno odstupa od genotipa. Ljudske karakteristike će se, vremenom, najverovatnije izgubiti. Pomenimo i likantropiju[5], fenomen koji se sreće u mitovima i bajkama, ili u vidu psihičkog poremećaja kod ljudi. Ako bi se čovek zaista mogao pretvoriti u “vukodlaka”, tad bi vukodlak morao imati ljudski genotip, ali bi njegov fenotip bio drastično različit od uobičajenog. Rekao bih da ono što mi smatramo "pripadnošću vrstom" predstavlja samo očekivani razvoj fenotipa (koji je uvek promenljiv), u odnosu na fiksirani genotip. Ali nekakve oštre podele između vrsta nema. Puka je slučajnost da spoljni faktori ne izazivaju drugačije promene fenotipa od onih koje mi registrujemo. Te promene utiču na genotip potomstva. Na kraju krajeva, i naša pojava je svakog trenutka drugačija, a brzinu preobražaja smatramo “normalnom”.

 

Čini se da glavni uzroci zbog kojih se izvodi pogrešan zaključak o jajetu kao starijem jesu: loše razumevanje koncepta "kokoške" i "jajeta", i grubi previd da jaje predstavlja prvu fazu kokošije ontogeneze. Jedan naučni pozitivista, preciznije evolucionista, ponosno će izjaviti da je rešio zagonetku u par poteza, prostom logikom, a u suštini je demonstrirao svoju neizmernu površnost, nerazumevanje odnosa u kojem stoje pojedinačno biće i celina prirode. Par kokoška – jaje odabran je s jasnom namerom da navede brzoplete na pogrešan odgovor, zato što iz već razmotrenih razloga zaboravljaju da je u pitanju kokošije jaje, a ne bilo koje! Pretpostavimo da zagonetka uzima par ljudski ovum – žena. Šta je prvo nastalo? Razume se, žena. A nju je donela na svet ili pražena, ili nekakav genetski inženjer u laboratorijskim uslovima. Posmatrajući par petao – kokošije jaje, za očekivati je da većina odabere jaje, bez dvoumljenja. To je opet velika greška, iz prostog razloga što genotipski petao može nastati i rekombinacijom gena prakokoške i prapetla, unutar prakokošijeg jajeta. Tu su zaista oba odgovora moguća. Par je besmislen! Zagonetka se bavi kokoškom i kokošijim jajetom - zato što postoji tačno jedan odgovor koji nije očigledan!

 

Uzevši u obzir iznete činjenice, zaključujem da pravi značaj problema "kokoške i jajeta" leži pre svega u njegovom simboličkom smislu. Čini mi se da osobe sklone veoma racionalnom načinu mišljenja, bolje obrazovane, nastanjene u urbanim sredinama, pretežno odabiraju jaje kao odgovor. Osobe koje razmišljaju intuitivno, koje se češće druže s prirodom, pretežno daju ispravan odgovor. Takve osobe su svesnije svog položaja u prirodi. Prva grupa, koja bira jaje, pokazuje sklonost ka egocentrizmu, i uopšte bilo kakvom centričnom razmišljanju. Negativni aspekti egocentrizma ne ogledaju se u samom postavljanju sebe u središte sveta – tu nema ničeg lošeg, jer svako od nas jeste središte svog sveta – već u previđanju drugih središta (kao drugih bića, umova, osoba). Policentričnost je generička osobina svakog Univerzuma. Uočimo analogiju: baš kao što priroda rađa živo biće, ili majka dete, tako i kokoška nosi jaje. Za nas kokoška simbolizuje majku. Nije li indikativno da se baš ta reč (kokoška) upotrebljava kao pejorativni naziv za ženu!? Koreni mizoginije potiču od iskonskog straha muških bića da budu odbačena od majke - što se uvek dešava na jedan ili drugi način; mizoginija je onda nekakav revolt protiv ireverzibilnog stanja u kojem se muškarac nalazi. On se buni protiv takvog stanja. A svako je biće odbačeni, ali neodvojivi deo prirode. Ta je priroda za nas večita. Čak i da nije postojala pre nas, čak i da nestaje s nama - dok mi egzistiramo, mora egzistirati i ona! Shodno tome, možemo je uzeti za majku svih živih bića, za žensko. Pa, ima li ikakvog smisla reći da se dete rađa pre majke?

 

Verujem da sam geometrijski pokazao kako jedini ispravan odgovor jeste "kokoška", i da sam uspešno objasnio u čemu se sastoji značaj ove zagonetke.


[3] O distinkciji između genotipa i fenotipa najbolje je razmišljati kao o distinkciji između suštine i pojave.