Istina i naučna zajednica

ISTINA I NAUČNA ZAJEDNICA

Više no ikad, ugled se filosofije narušava i njen pojam iskrivljuje upravo delanjem onih pojedinaca čiji su misaoni ciljevi i postignuća, čija su svakodnevna zanimanja, iz samog bavljenja filosofijom proistekla; pa čak se i oni koje filosofima smatramo i nazivamo takvom zločinu pridružuju... Zanatlije, trgovci, graditelji: svi su danas radi “naučenjacima” sebe proglasiti, a filosofsku misao besciljnom, lutajućom i anahronom predstaviti. Kao da počelo svoje nastoje da odbace! Taj animozitet između filosofije i nauke, čije korene identifikujemo u Kontovom (Comte) pozitivizmu, ta obmanjujuća, neprirodna demarkacija ovih srodnih i međusobno zavisnih oblasti ljudskog mišljenja, tragične posledice ostavlja po savremeno društvo. Je li neophodno podsećati na to da uvek nekakvim Čuđenjem, Sumnjom - ili, pak, Ljubavlju - prema istini, znanju, mudrosti, svaka Odiseja i otpočinje; da se baš u tome ogleda sama bit filosofije i filosofiranja? Nije li istina, implicitno ili eksplicitno, objekat i telos svakog umnog istraživanja? I nije li svako istraživanje, empirijsko ili kontemplativno, u osnovi umno?

Razume se, nije nam namera da pokažemo kako je svako delanje filosofiranje, jer to bi bilo pretenciozno, nesuvislo, već samo da skrenemo pažnju na čovekovu prirodnu sklonost ka filosofiranju, ka umovanju. “Svi ljudi, po naravi, teže znanju“ - čuvena rečenica kojom započinje Aristotelova Metafizika - navodi nas da se zapitamo kakva je priroda znanja, postoji li neko najviše znanje, i najvažnije: dokle nas posedovanje takvog znanja može odvesti... U današnje vreme, paradigmatično je postalo da suverenu nadmoć “pozitivnih nauka“ oni čiji je filosofija poziv smatraju ispravnom i opravdanom, da svoju ulogu doživljavaju kao ulogu kritičara nauke, na taj način dovodeći sebe u podređen položaj (jer, njihova reč ne može biti poslednja). Znači li to, možda, da je sad filosofija sluškinja nauke!? Kao da je scijentizam nasledio religiozni dogmatizam. “Obrazovan narod bez metafizike uporedio je Hegel, još 1812. godine, sa hramom kome nedostaje svetinja.“[1] Na filosofskoj sceni, zavladala je demagogija! Svi oni što karijere grade prepričavajući i komentarišući dela velikog Platona, Aristotela, Kanta, slepi ostaju da u njima vide ono suštinsko, one tragove Istine - ponekad alegorično, a ponekad eksplicitno izrečene. A čak su i skloni da sadržaj njihovih spisa poetsko-mitološkim okarakterišu. Pragmatička dimenzija znanja jeste ono čemu se danas teži, i kakve li ironije, ona je najizraženija upravo u spisima antičkih mislilaca. Ma šta se govorilo, filosofija je oduvek bila, i biće, nauka.

O toj razlici između antičkog, tj. helenskog, i modernog shvatanja nauke, sjajno razmišlja Gadamer: “...Osnova na kojoj se ovim putem filosofija uzdigla u Grčkoj bila je, istina, neobuzdanost težnje za znanjem, ali ipak ne i ono što mi danas zovemo naukom. Ako je prvobitno ime za metafiziku glasilo “prva nauka“ (prima philosophia), onda takvo znanje o Bogu, svetu i čoveku, koji su sačinjavali sadržaj tradicionalne metafizike, ne samo da je imalo neosporan apsolutni primat u odnosu na svako drugo znanje, uzorno predstavljeno matematičkim naukama, učenjem o brojevima, trigonometrijom, muzikom (astronomijom); ono što mi nazivamo naukom, naprotiv, jednim većim delom uopšte ne bi ni bilo uzeto u obzir u grčkoj upotrebi te reči. Izraz iskustvene nauke u grčkom uhu zvuči kao drveno gvožđe. To se nazivalo istorijom, obaveštenošću. Ono što odgavara našem uobičajenom pojmu nauke oni bi najpre razumeli kao znanje na osnovu kog postaje moguće proizvođenje: to su zvali poietike episteme ili techne. Standardni primer i ujedno vodeća podvrsta takve techne bila je medicina koju ni mi često ne zovemo naukom, već lekarstvom kada želimo da ukažemo na poštovanje njenom ljudskom zadatku.“[2]

Po sredi je, dakle, zamena ”tehnologije” za ”nauku”. Daljoj korupciji ideje naučosti i naučnog istraživanja doprinosi i neizbežna komercijalizacija otkrića. Kao primer, naveo bih jedan skorašnji slučaj, iz decembra 2005. godine. Hvang Vu-Suk[3] (Hwang Woo-Suk), korejski biolog, otkriven je u prevari: rezultati eksperimenata su lažirani, kloniranje matičnih ćelija nikad nije uspešno obavljeno. Naučna zajednica je u šoku, doduše, manjem nego oni koji su polagali nade u istraživački rad Vu-Suka, nade da će teška oboljenja od kojih pate napokon moći da budu izlečena... Gde nestade onaj humani karakter lekarstva, želja da se drugom pomogne bez obzira na cenu?! Čitava ujdurma smišljena je da bi se ostvario profit, priliv novca. I zato, kao što možemo govoriti o narko-mafiji, ili naftnoj mafiji, tako danas možemo govoriti i o naučnoj mafiji! Instituti i naučni centri kao da postoje da bi se velike - zaista velike - svote novca obrtale, da bi se nekolicina privilegovanih bogatila na poverenju javnosti u svrsishodnost i dobrobit njihovog rada. Svakodnevno, ”naučnici” nam dele savete kako da živimo, pritom nemajući ni najmanju predstavu o tome šta je život. Tajne kosmosa razotkrivaju nam ”teorijski fizičari”, a ne ”filosofi prirode”.

Za Platona, početak filosofije, tj. žudnje za znanjem, jeste čuđenje. Ono što pobuđuje intelekt jesu suprotni kvaliteti prisutni u stvarima iste prirode. Kako nešto može biti odjedared i veliko, i malo, i toplo, i hladno? Za Dekarta, to je sumnja. Podsetio bih da izvorno značenje grčke reči skepsis, iz koje je izvedena reč ”skepticizam”, nije doslovno sumnja, već istraživanje, preispitivanje. Subjektivni doživljaj da ”nešto ne znamo” jeste onaj pokretač koji nas iznova i iznova primorava da preduzimamo korake u cilju unapređenja našeg saznajnog položaja, da još više i bolje istražujemo. Možda zaista nije mogućno dospeti do apsolutno izvesnih sudova i otkloniti svaki razlog za sumnju, možda se sve završava na onom sokratovskom paradoksu ”znam da ništa ne znam”. No, kako bismo imali pojam apsolutnosti ne egzistira li nešto apsolutno? Kako bismo imali pojam nepromenljivog ne egzistira li nešto nepromenljivo? I zar se ne bismo mogli upitati pod kojim je to uslovima moguće da ”znamo da ništa ne znamo” - jer i tad, ipak, nešto znamo (a to je da ništa ne znamo)!? U dijalogu Parmenid, na mestu 132 d, Platonov Sokrat kaže: ”Verujem da postoje ustaljene sheme u prirodi”. Ja bih se složio, i dodao da Kantova ”transcendentalna estetika” ima da traga baš za tim shemama. Jer, ono što je apsolutno, nepromenljivo, važi u svim mogućim svetovima. Namera mi je da, zauzimajući kantovsko-platonistički stav po pitanju mogućnosti saznanja, pokažem kako zadatak naučnika jedino može biti utvrđivanje transcendentalnih, logičkih uslova pod kojima je moguće bilo kakvo iskustvo (kognicija / percepcija), bilo kakvo znanje ili neznanje, pa samim tim i relacija kojim su determinisani[4] kvaliteti opaženih objekata, tj. kako bi se veliki Platon izrazio: utvrđivanje razloga (grč. logos) bića.

O naučnom znanju

Ako naučno znanje (ili svako Znanje) definišemo kao opravdano verovanje u opštevažeće / univerzalne principe, tad je jasno da perceptivni sudovi ne mogu činiti njegovu osnovu. Dekart piše: ”Stoga možda nećemo loše zaključiti ustvrdimo li kako su nekako sumnjive fizika, astronomija, medicina i sve slične discipline, koje zavise od razmatranja složenih stvari, dok je nečeg sigurnog i nesumnjivog u aritmetici, geometriji i njima sličnim, koje se bave samo najjednostavnijim i najopštijim stvarima i malo brinu o tome da li iste jesu ili nisu u naravi stvari.”[5] Tako se epistemičke građevine utemeljene na opservacionim iskazima ruše poput kule od karata, jer donose sudove zaključivanjem po verovatnoći: ne možemo ih smatrati skupom znanja, već skupom verovanja. Suludo je oslanjati se na čulno svedočanstvo u pokušaju da se dođe do opštih zakonitosti i principa. Kant i Platon spadaju u malobrojne, verzirane filosofe koji pridaju značaj distinkciji između razuma i uma. Analitički pristup, po pravilu, vodi deskriptivističkoj grešci - tako čestoj u nauci i filosofiji. Raščlanjivanjem nekog fenomena na njegove sastavne elemente, i pukim imenovanjem elemenata, možemo dospeti u opasnu zabludu da taj fenomen poznajemo, dok u zbilji nemamo ni najblažu predstavu o tome kako bismo ga sami rekonstruisali, proizveli. Na osnovu čega verujemo da će pojava uvek poprimati jednu te istu strukturu? Razumevanje nije Umovanje!

Po mom mišljenju, scijentisti se ne razlikuju previše od zilota: oni jednostavno zamenjuju veru u natprirodne pojave verom u prirodne. Tu se ono prividno, efemerno proglašava za predmet objektivnog saznanja. Poverenje u induktivizam Platon briljantno kritikuje, pa čak i ismeva, u dijalogu Država, na mestu 516 d: ”A ako tamo dole (u pećini, prim. A.K.) budu odredili počast, pohvalu i nagradu za onoga ko je najbolje video predmete koji su prolazili, najbolje zapamtio koji su od njih obično prolazili prvi, koji poslednji, a koji istovremeno, tako da bi najbolje mogao unapred reći koji će od njih sad naići, misliš li da će on posle ovoga (izlaska na svetlost, prim. A.K.) još žudeti i zavideti onima koji tamo kod njih uživaju moć i ugled?” (VII Knjiga). Zaista, potrebno li je čitati Popera, ili Hjuma, da bi se postalo svesno neotklonjivih mana indukcije? Dovoljna je jedna Platonova rečenica. Scijentisti se međusobno takmiče koji će veću slavu i ugled poneti, koji će dopadljiviju, ekstravagantniju teoriju svetu ponuditi - kao da SF[6] scenarije i bestselere pišu! Odakle vodi poreklo ta čovekova (patetična) potreba da veruje, da u pomoć doziva armije bilo antropomorfnih, bilo impersonalnih utvara koje svet oblikuju i o njemu se staraju... Da li se išta promenilo? Nekada je Bog stvarao svet. Danas ga stvaraju gravitaciona, elektromagnetna, slaba i jaka nuklearna sila, opet eksternalizovane i ni u kakvoj vezi s našim duhom. Čovek je samo proizvod delovanja tih sila i, kao takav, ne nalazi se u poziciji da upravlja svojom sudbinom, da bira. Takvo gledište u nepomirljivom je sukobu s iskustvom, s zdravim razumom.

S druge strane, nezamisliv je Univerzum u kome pet i pet nisu deset, u kome Pitagorina teorema ne važi. Gde god je života, svesti, odnos kružnice i odgovarajućeg prečnika mora biti π. Međutim, da li je naše verovanje u apsolutnu izvesnost aritmetičkih i geometrijskih sudova opravdano? Da li se ono može proglasiti Znanjem? Nikako! Za nas su uslovi njihove izvesnosti više nego misteriozni! Mislioci poput Vitgenštajna (Wittgenstein) smatraju da tzv. preepistemički sudovi jesu konstituenti tehnike, i da, kao takvi, ne zahtevaju opravdanje. S druge strane, Platon (u VII knjizi Države) dijalektiku konstituiše upravo tako da bude prva nauka koja za cilj ima da ustanovi razlog bića, da dopre dalje od razumevanja, te da obuhvati tj. natkrili sve teorijske i praktičke nauke - ali ne pukim isticanjem nepromenljivog u promenljivom, već pružanjem adekvatnog objašnjenja kako su moguće ikakve nauke. Filosofirati počinjemo kad postavimo pitanja kao, na primer, šta je broj? Šta su boje? Kako je moguće kretanje? I ne smemo zaboraviti da tautologije, iako nam ništa ne govore o samoj kreaciji stvarnosti (te su zato epistemički bezvredni sudovi), ipak igraju bitnu ulogu u kognitivnom procesu, jer ukazuju i skreću pažnju na opštosti, univerzalnosti. Pogledom u sebe, odbacujući čulnost i sve induktivističke rasude, mi spoznajemo ono nepromenljivo. Kartezijansko cogito, ergo sum analogno je relaciji x = y. Pitamo se: kako dalje?

Kant drži da naučno saznanje mora biti utemeljeno na sintetičkim sudovima a priori, što znači da analitički sudovi nikad ne vode spoznaji zakona prirode (ili prvih principa), već najobičnijoj vivisekciji. Za razliku od iskaza koji nas obaveštavaju o nekom činjeničkom stanju, sintetički sudovi mogu se razmatrati potpuno nezavisno od iskustva. No, mudro je uočiti, ne stiže se do njih ni dedukovanjem, ni indukovanjem, već mukotrpnim traganjem za platonovskim ”nehipotetičkim početkom” (grč. archen anupotheton[7]) i povlačenjem u kontemplaciju... Pravo je Znanje, razume se, od iskustva pročišćeno, a ipak ga u potpunosti objašnjava. Koliko li je samo naivno, nesuvislo mišljenje da će nam uvid u kauzalne relacije, čemu teorijske nauke danas prioritet daju, razotkriti bit stvari! Za Hjuma, pojam uzročnosti potiče od navike. Da li je razborito prihvatiti kauzalno-determinističko shvatanje prirode? Jer, za svaku posledicu, nije teško iznaći nebrojeno različitih uzroka – za stare Grke to bi mogla biti božanska sila, za savremenog čoveka prirodna sila, ili kakva interakcija elementarnih čestica, za neke buduće ljude - posve četvrta stvar. Naprosto, takva mnenja proističu iz ”pogleda na svet” zajednice u kojoj se pojedinac obreo; ona su zavisna od, i uslovljena, jezičkim kontekstom. U Kritici čistog uma, Kant iznosi (donekle) neobičnu tezu da fenomeni, posmatrani kao objekti iskustva, nisu slobodni, dok kao ”stvari po sebi” jesu[8]. A ”stvar po sebi”, to je Um! On odabira željeni realitet, tj. kauzalni sklop.

Naučnik ne traga za uzrocima pojava u drugim pojavama (to je uteha vernika), već za jednim i jedinstvenim uzrokom jedne i jedinstvene stvarnosti. Taj uzrok je Um. Otkrij kako radi Um, i postaćeš Tvorac sveta.

Ako bi sve, baš sve, podložno bilo Sumnji, tad bi i svi naši pokušaji da saznamo u startu bili obesmišljeni. Ima li načina da se izbavimo iz te neugodne situacije? Dekart kao da ne čuje samog sebe: ”...potrebno je barem dopustiti da istinite mogu biti neke druge jednostavnije i opštije stvari pomoću kojih se – kao istinitim bojama – oblikuju sve one – bilo istinite bilo lažne – slike stvari koje su u našem mišljenju.”[9] Stvarnost može biti objašnjena sledećom (jednostavnom!) trijadom: razmera – ugao – forma[10], gde prva dva člana određuju treći, i gde nema smisla govoriti o prva dva bez trećeg. Oni su savršeno zaokruženi. Uostalom, metar je ništa drugo do naziv jedne konstantne razmere! Mi predstavu o fizičkom svetu gradimo kroz razmere.

Rešenje koje sam ovde ponudio svakako nije novitet. Sagledajmo njegove prednosti: na prvom mestu, ne uvode se imaginarni entiteti poput molekula, atoma ili mirijada elementarnih čestica (američki fizičar Openhajmer (Openheimer) duhovito je izjavio pedesetih godina prošlog veka da bi Nobelovu nagradu trebalo dodeliti onome koji ne otkrije novu vrstu čestica!), zatim, operiše se isključivo relacijama između čulnih i nadčulnih objekata, ništa se ne pokušava odrediti kvantitativno (u novijoj istoriji, Hajzenberg (Heisenberg) je pokazao da precizno merenje nije moguće[11]!), i na kraju, teži se apsolutnoj koncepciji stvarnosti, porađanju Znanja bez i najmanjeg oslanjanja na iskustvo. To je Okamova oštrica u svom najblistavijem izdanju. Redukcionistička strategija, pokušaj da se celina, kao složena stvar, objasni pomoću sume ili zbira nekih prostih, kompozitnih elemenata, delotvorna je ako – i samo ako – ti elementi jesu shvaćeni poput logičkih, nematerijalnih entiteta. Zamka u koju upada korpuskularna fizika sastoji se u tome što kad strukturu fizičkih objekata objašnjava pomoću molekula i atoma, biva primorana da i njihovu strukturu objasni entitetima nižeg reda, kao što su subatomske čestice, a ovih opet entitetima još nižeg reda, što bi bili (po današnjoj nomenklaturi) kvarkovi. Je li moguće razotkriti ono što je u svemu sadržano, što se sa samim sobom neograničeno kombinuje[12]? Kad Empedokle i pitagorejci o elementima govore, oni misle na geometrijske, transcendentalne entitete, što međusobnim relacijama proizvode čulne pojave, a nikako na korpuskule, na ono što se pod dovoljno moćnim mikroskopom da ugledati. Kad Heraklit i Euklid[13] o logosu govore, oni misle na razmeru. Znati, to znači razmeriti[14]! Drevni narodi, poput Grka ili Egipćana, veliki su značaj pridavali geometriji i brojeve prikazivali pomoću geometrijskih odnosa. Iako je geometrija većinom zauzimala status praktične nauke, tj. zemljomerstva, otkrivene su i razvijene njene teorijske primene. Nefilosofske, pa i nerazumne duše, sposobne su ovladati dokazivanjem geometrijskih teorema, ali retke su one što uspevaju da geometriju uzdignu do visina prve nauke, da njome shvate harmoniju i logos samoga bića. Ono što ne vide oči, vidi Um. Duh. A ne mikroskop, ili teleskop...

U Platonovoj filosofiji, pomenuti ”geometrijski entiteti” postaju ”forme” (grč. eidos). Nasuprot čestom mišljenju komentatora, idea i eidos ne mogu biti sinonimni pojmovi. Dok prvo označava bilo kakav koncept, bilo kakav sadržaj svesti (na primer: univerzalije, ili zamisli – u svakom slučaju, nešto stvoreno i što egzistira u tri dimenzije), drugo se tiče imanentne strukture čulnih ili inteligibilnih objekata. Formama, dakle, ne smemo pripisati ni atribute inteligibilnog. Jer, nadčulno (tj. razumom shvatljivo), ne mora biti i transcendentalno. Ne mogu se oteti utisku da Platon postavlja zamku u vidu te nasumične upotrebe termina idea i eidos, zamku za nižerazredne mislioce poput Džona Loka (John Locke), inače poznatog po svojoj ”lucidnoj” (i više nego beskorisnoj) podeli ideja. Iz ovih razloga, grčku reč eidos najprikladnije je prevesti kao forma. No, kakav je metafizički, ili ontološki, status formi? Da li one postoje nezavisno od stvari, ili u stvarima, ili, možda, ”obuhvataju” stvari[15]? Sva tri rešenja jesu validna, prihvatljiva! Uporedimo platonističko i aristotelovsko shvatanje naučnog znanja: i jedni, i drugi, drže da njegov predmet mora biti eidos, ono što stvari čini tim što jesu. Eidos je bit, esencija. U domenu akcidentalnog, prestaje svaka mogućnost pouzdanog saznanja. Jedina razlika ogleda se u tome što Aristotel polazi od individualnog, pojedinačnog, a Platon od opšteg, apstraktnog... To su, priznaćemo, dve strane iste medalje. Opredelio bih se za platonističko rešenje, dajući logički prioritet opštem.

Objektivno stanje je ono što, za početak, moramo podvrgnuti naučnom ispitivanju, potiskujući lične utiske u drugi plan. Činjenica je da pred nama ne iskrsava ništa sem ”pokretnih slika”, da naš čulni aparat deluje tako što opaža razlike. A to su razlike u veličini, boji i kvalitetu: od njih potiče privid kretanja, neprekidne promene. Umesto da stvarnost poimamo kao ”građevinu od kockica”, neophodno je da - poput Platonovog Demijurga - spoznamo kako iz jednog postaje mnoštvo, kako od istog postaje različito. U potrazi za nepromenljivim u promenljivom, neophodno je da krenemo od ”nehipotetičkog početka” (ako je naš cilj Znanje!). Jer, nema li večnih shema u prirodi, k čemu bismo mogli upraviti svoj kognitivni aparat? Da li bi ičega bilo što se može saznati? Transcendentalni filosof ima da ”izađe iz sebe”, da sagleda ono postojeće iz perspektive nepostojećeg (što je nadljudski zadatak!).

Kant uočava i veoma bitnu distinkciju između empiričkog i intelektualnog opažanja[16]. Ukoliko raspolažem samo empiričkim opažanjem, ja nemam uvid u logos opaženih stvari, one su tad za mene poput kakvih prikaza što jure naokolo. O njihovoj biti i suštini ja ništa ne znam. S intelektualnim opažanjem, nestalo bi te podvojenosti, te dihotomije ja – drugo; ili da se ispravim: nestalo je ne bi, ali barem u meni ne bi konfuziju proizvodila. Kad bih znao šta to vodu čini vodom, sigurno je ne bih poimao kao nešto sebi spoljašnje (u duhovnom smislu). Pribavivši adekvatno opravdanje, ”stopio” bih se s okruženjem, i ne bih brinuo je li to što mi se događa obmana. Zašto? Zato što bih uvideo da čak i ako jeste, njen mi je tvorac dopustio neograničenu slobodu da činim što god mi je želja i volja! Čini se da blaženstvo možemo pronaći ili u apsolutnom Neznanju (po Pseudo-Dionisiju, tad je naše ”carstvo nebesko”), ili u apsolutnom Znanju... A onaj put od prve do druge krajnosti, put na koji se Čuđenjem i Sumnjom kreće, mora biti paklen. Ne zaboravimo: potrebno je barem dopustiti da istinite mogu biti neke druge jednostavnije i opštije stvari pomoću kojih se – kao istinitim bojama – oblikuju sve one – bilo istinite bilo lažne – slike stvari koje su u našem mišljenju. Predmet objektivnog saznanja jedino može biti načelo, princip. Sve ostalo je uobrazilja.

Epilog

Lako i brzo znanje: to je cilj savremenog čoveka, uvek u žurbi da ostvari svoje planove u što je moguće kraćem roku, sa što je moguće manje ulaganja. Nevrednovanje teorijskog, kontemplativnog života, odsustvo autentičnih mislilaca i filosofskih škola platonističkog usmerenja koje bi igrale vodeću ulogu u naučnim, sociološkim i svim drugim istraživanjima, doveli su nas do krajnje neuobičajene situacije da za Znanjem tragamo u alternativnim, vaninstitucionalnim tokovima. Dok se na radnom mestu vladaju poslušno, marljivo i odgovorno, ”zapadanjaci” se van njega grčevito bore da otkriju Tajno znanje i na taj način, kao čarobnim štapićem, reše sve svoje životne probleme. Tako se pojavljuju mnogobrojni samoproklamovani mudraci koji svoje savete i nazovi učenja naivnima skupo naplaćuju, i mi ih nećemo osuditi. Onima koji bi da se ”provuku kroz život” i treba uzeti novac, jer to je ono do čega im je ponajviše stalo. Možda New Age doktrina, sa svojim već gigantskim potrošačkim tržištem, predstavlja kulminaciju tog postmodernog eklekticizma, diletantizma, tog istinskog pomračenja uma. Gotovo svakodnevno, objavljuju se najveća otkrića i rešavaju misterije Univerzuma. Otkriva se ”vruća voda”, a ona je poodavno otkrivena... Sad je samo treba pustiti!

Je li moguće da kosmos bude sazdan od jedne jedine supstancije? Koje načelo treba primeniti da se tako fantastična zamisao sprovede u delo? Čini se da ne samo fundamentalni, već i jedini problem koji se pred naučnikom postavlja jeste taj da objasni kako iz jednog postaju dva, tj. kako se od jednog pričinjavaju dva. Ko god reši postanak prvog para suprotnosti, rešiće i postanak mnoštva, čitavog Univerzuma[17]. A kad to učini, smejaće se samom sebi što je, zaslepljen kvalitativnom raznolikošću fizičkog sveta, izmaštao čitavu plejadu pseudo-problema ne shvatajući da se svaki od njih redukuje na onaj. Eto šta znači ”ne videti šumu od drveća”! Jezik tzv. zapadne nauke, podignute na nominalističkim temeljima, ne razlikuje se od govornog jezika ni po čemu sem po detaljnosti, preciznosti. Ono što je za nas ”voda”, za njih je ”H₂O”: jedinjenje 3 atoma, dva vodonika i jednog kiseonika, raspoređenih u prostoru pod tačno određenim uglom[18]. No, da li nam ovo govori kako da vodu stvorimo? Od kad je mudrost popisivati i opisivati sve moguće senke prima materia-e, sva lica Boga? Razvojem disciplina poput stereo-hemije ostvaren je napredak, osobito u proučavanju molekulskih struktura koje se danas opravdano dovode u vezu s oblicima pet Platonovih tela, tj. pravilnih polieadara. Podaci do kojih dolazimo merenjem, tu su samo da nam ukažu na značaj simetrije i dinamičke ravnoteže. Sad je potrebno ići još dalje. Potrebno je rešiti matricu[19], skup nužnih uslova pod kojima je moguć bilo kakav život, ili svest.

Kartezijansko poimanje prostora, ovaploćeno u liku popularnog i naširoko primenjenog koordinatnog sistema, u svojoj suštini predstavlja svođenje strukture na tačku. To je pad u beskrajni, tamni ambis. Šta čini onaj koji Zna? On izvodi strukturu iz tačke! I tako postaje svetlo. Tačka je nelokalna. Duh je nelokalan. Izvesti strukturu iz tačke znači razumeti kako iz bezobličnog nastaje oblik. Nije pitanje je li euklidska, ili kakva neeuklidska geometrija ”tačna” (a svaka može biti ”tačna”, samo pod uslovom da joj se postulati ne potiru); pitanje je kako može biti ikakve geometrije!? Ta (neshvatljiva) potreba za svođenjem na tačku izraz je žudnje za uporištem, čvrstim osloncem (koji, u zbilji, ne postoji). Terestrijalni oblici svesti uvek su kompulzivni. Oni gravitiraju. Ekstraterestrijalni plutaju, lebde. Oni su osetili draži bestežinskog stanja. Nelokalnost implicira holistički doživljaj sveta.

Pred velikom smo raskrsnicom. Naivnost kojom naša civilizacija tretira problem svesti poprima dramatične razmere. Tek izlaskom kvantne teorije na naučnu scenu, počinje se uvažavati efekat posmatrača na posmatrani sistem (što njutnovski, ili još gore, laplasovski deterministički modeli kosmosa grubo ignorišu). Haos oslobađa Svemir! Eh, da su naši scijentisti barem Platonovu Državu pročitali, ako ne i spise Aristotela, Euklida, pitagorejaca... Jer, u njima se kriju tragovi intuitivnog znanja koji bi im mogli dati osnove da se domognu toliko željenog Znanja. Možda bi onda uvideli koliko je njihova nauka nenaučna, i koliko su se udaljili od sopstvenog počela.

E pluribus unum.

LITERATURA

Dekart, Rene: Meditacije o prvoj filosofiji; Beograd, Plato, 1998.

Gadamer, Hans-Georg: Um u doba nauke; Beograd, Plato, 2000.

Guthrie, W. K. C: A history of Greek philosophy (The earlier Presocratics and the Pythagoreans); Cambridge University Press, 1962.

Kant, Imanuel: Kritika čistog uma; Beograd, Dereta, 2003.

Lawlor, Robert: Sacred geometry; London, Thames & Hudson Ltd, 1982.

Platon: Država; Beograd, BIGZ, 1993.

Taylor, A. E: Plato, The man and his work; London, Methuen & Co Ltd, 1966.

The Cambridge companion to Kant; Cambridge University Press, 1992.

[1] Gadamer, Hans-Georg: Um u doba nauke, str. 70

[2] Ibid, str. 10

[3] Detaljne informacije o ovom paradigmatičnom primeru savremenog kvazi-naučnika (tj. učenog prevaranta) mogu se naći na Internet adresi http://en.wikipedia.org/wiki/Hwang_Woo-Suk.

[4] O kauzalnom determinizmu ne sme biti ni reči, već samo o ”regulišućem”. Dakle, ono što je determinisano, jesu relacije, a ne tok pojava ili naš izbor stvarnosti.

[5] Dekart, Rene: Meditacije o prvoj filosofiji, str. 17

[6] U pitanju je akronim od ”science fiction”, što na engleskom jeziku jeste ”naučna fantastika”.

[7] Ovaj izraz upotrebljava Platon u dijalogu Država, na mestu 510 b.

[8] The Cambridge companion to Kant, str. 88-89

[9] Dekart, Rene: Op. Cit, str. 16

[10] Demokrit je učio da kvaliteti stvari potiču od reda, položaja i oblika atoma, što je potpuno analogno koncepciji koju sam predložio.

[11] Penrouz, Rodžer: Carev novi um, str. 259-261

[12] Pod ”neograničenim” podrazumeva se broj mogućih kombinacija. Još u 19. veku, francuski matematičar Furije (Fourier) pokazao je da se svaka kompleksna forma (tj. kako bi se inženjeri izrazili: svaki signal) može predstaviti beskonačnim zbirom prostih sinusoida - linija koje, zapravo, prate obim kružnice ili sfere. Primera radi, ovaj oblik smatra se bazičnim u procesu elektronske sinteze zvuka, a pronalazimo ga i na popularnom Jin-Jang simbolu. Vrlo je moguće da Platon pod ”formom dobra” podrazumeva sinusoidu, i da putem analogije sa razmerenom linijom daje njen transcendentalni uslov. Obim i tematika ovog rada ne dozvoljavaju nam da se dublje upustimo u razmatranja iznetih pretpostavki.

[13] Videti: Elementi, V Knjiga, 3. i 6. definicija

[14] Platon u dijalogu Teetet upotrebljava reč logos da označi objašnjenje koje istinito verovanje čini Znanjem.

[15] Aristotel, koji je i lično prisustvovao Platonovim predavanjima, svedoči nam da se njihov sadržaj razlikuje od sadržaja zapisanih dijaloga, naročito u pogledu ekspozicije teorije formi. Odatle i čuveni mit o Platonovom ”nenapisanom učenju”, o kojem ima smisla govoriti jedino ako se u Akademiji geometrijski prikazivalo sve ono o čemu se u dijalozima piše. No, pažljivom čitaocu – čitaocu koji je sposoban da uoči paralele između metafizičkih teorija helenskog doba, i savremenih naučnih teorija – neće predstavljati problem da u potpunosti rekonstruiše učenja antičkih fizičara. U Aristotelovoj Metafizici, na mestu 987 b, saznajemo da su platonovci forme poistovećivali sa brojevima. To je, u osnovi, pitagorejska ideja, koja nam postaje razumljiva tek ako uvidimo da su pitagorejci broj objašnjavali geometrijskom proporcijom! Prema tome, nesuvisla je svaka rasprava o tome da li su forme u stvarima, ili van njih: odgovor zavisi od našeg izbora perspektive, tj. logičkog prioriteta. Kasnije će se u sholastici raspravljati postoje li univerzalije ante rem, in re ili post rem.

[16] Kant, Imanuel: Kritika čistog uma, fusnota na str. 50-51

[17] Hermes Trismegistos, rekao bi: ja sam jedan koji se deli na dvoje, ja sam dvoje koji se dele na četvoro, ja sam četvoro koji se dele na osmoro, i nakon svega toga – i dalje sam jedan! Motiv jedinstva suprotnosti sreće se u mnogobrojnim filosofskim, ezoterijskim, pa i naučnim doktrinama. Mogli bismo pomenuti presokratike, gnostike, zatim jungovske psihološke škole, ili Borov ”holopokret”. Aristotel u Metafizici, na mestu 986 a, navodi listu 10 osnovnih suprotnosti (po pitagorejcima).

[18] Verovatno najsadržajnija Internet stranica među onim koje prezentuju informacije o strukturi molekula vode nalazi se na adresi http://www.lsbu.ac.uk/water/.

[19] Interesantno je da Tejlor (A. E. Taylor), čuveni prevodilac i komentator Platonovih spisa, u svojoj egzegezi dijaloga Timaj upotrebljava baš ovaj termin kad govori o prostoru unutar kojeg Demijurg, ili Arhitekta, tka materijalni svet (videti: Plato, The man and his work, str. 456-457).