ANSELMOV KOSMOLOŠKI DOKAZ

 

© 2007 Aleksandar Kandić

 

Iako je tačno da ne bi odbacio verovanja, tj. religijske dogme ukoliko se ne mogu valjano dokazati, Anselm svoje mesto u istoriji filozofije pronalazi zahvaljujući pokušajima da takve dokaze izvede kad je u pitanju Božija egzistencija. Imajući u vidu Anselmov ontološki i kosmološki dokaz, drugi mi se učinio posebno zanimljivim - ne samo zato što želi da postojanje Boga dokaže a posteriori, već i zato što primenjuje princip JS[1], centralan za Platonovu teoriju formi.

Pre nego što razmotrim moguće načine da se argument kritikuje, izložiću njegovu strukturu prema prvoj glavi Monologiuma[2]:

(1) Kad god se za skup stvari kaže da poseduju svojstvo F u većoj, manjoj ili istoj meri, ili (a) to svojstvo dobijaju putem različitih stvari, ili (b) postoji jedna stvar po kojoj one poseduju svojstvo F.

(2) (1a) je pogrešno.

(3) Prema tome, kad god se za skup stvari kaže da poseduju svojstvo F u većoj, manjoj ili istoj meri, postoji jedna stvar po kojoj one poseduju svojstvo F. (JS)

(4) Postoji bezbroj dobara, koje možemo opaziti čulima i shvatiti razumom.

(5) Dakle, postoji jedna stvar po kojoj su sva dobra dobra. (3,4)

(6) Ta stvar po kojoj su sva dobra dobra jeste veliko Dobro.

(7) Dakle, stvar po kojoj su sva dobra dobra jeste dobro po sebi (per se). (6) (SP[3])

(8) Ono što poseduje svojstvo F po nečemu drugom (per aliud) nije veće od, ili jednako onome što poseduje to svojstvo po sebi (per se). (NI[4])

(9) Zaključak je da postoji jedna stvar koja je najveće, tj. apsolutno Dobro. (7,8)

Dakle, za Anselma, apsolutno Dobro je u najvećoj meri dobro, baš kao što je i Bog u najvećoj meri dobar.

Međutim, ukoliko veliko Dobro sve dobre stvari čini dobrim, i ukoliko je I NJEMU pripisano svojstvo dobra, tad se otvara put jednom neugodnom prigovoru u literaturi poznatom kao argument TREĆEG ČOVEKA[5]:

(1) Kad god se za skup stvari kaže da poseduju svojstvo F, postoji jedna stvar po kojoj one poseduju svojstvo F. (JS)

(2) Ta stvar takođe poseduje svojstvo F. (SP)

(3) Ona mora biti veća od svih stvari koje poseduju svojstvo F. (NI)

Ova tri koraka generišu jednu APSOLUTNO dobru stvar koja ne pripada skupu postojećih dobrih stvari, što nas navodi da opet primenimo JS prelazeći na širi opseg objašnjenja. Zato dokaz postojanja apsolutnog Dobra koji primenjuje JS, SP i NI zahteva neograničen broj koraka, ostvarenih u ograničenom vremenu. Premise koje Anselmov argument čine podložnim ovom prigovoru jesu (3), (7) i (8). Zašto?

Uočimo sledeće: Anselm, zaključujući (7) iz (6)[6], neopravdano primenjuje SP. Veliko Dobro postaje, isključivo prema ANSELMOVOM tvrđenju, ONA dobra stvar koja sve druge čini dobrim. Anselm ne sme da odstupi od toga da je veliko Dobro dobro, jer bi tad primenu JS učinio neopravdanom. Da bih ovo razjasnio, poslužiću se njegovim primerima: ako je snažan i brz konj dobar, a snažan i brz razbojnik loš[7], tad snaga i brzina nisu stvari dobre po sebi. Mora postojati dobro koje, u različitim okolnostima, snagu i brzinu čini dobrim. Takođe, ako je konj ponekad dobar zato što je snažan, a ponekad zato što je brz[8], tad konj nije stvar dobra po sebi. Mora postojati dobro koje, kroz snagu ili brzinu, konja čini dobrim. Prema tome, da veliko Dobro nije dobro, ne bi moglo biti ona stvar koja u različitim okolnostima, različite stvari čini dobrim.

No, budući da je i veliko Dobro dobro, Anselm bi mogao da čas ovu, čas onu stvar, dobru u određenim okolnostima, poistovećuje s velikim Dobrom. Ali tad veliko Dobro ne bi bilo jedno, već bezbroj stvari. Da bi veliko Dobro bilo jedno, ono mora biti veće tj. RAZLIČITO od svih postojećih dobrih stvari. Izostavljajući NI, Anselm bi primenu JS učinio relativnom, a neka svoja objašnjenja cirkularnim. Primenjujući NI, on generiše jednu APSOLUTNO dobru stvar koja ne pripada skupu postojećih dobrih stvari. Taj skup dat je premisom (4), jedinom koju znamo a posteriori.

Imajući sve ovo u vidu, Anselmu ćemo odgovoriti: “Ti veruješ da si na osnovu toga što postoji bezbroj dobrih stvari dokazao postojanje jedne apsolutno Dobre stvari, koja sve druge čini dobrim. Međutim, s obzirom da za nju tvrdiš da je DOBRA, i da je RAZLIČITA od svih postojećih dobrih stvari S NAŠE TAČKE GLEDIŠTA ti si proizveo obimniji skup dobrih stvari, čiji su članovi postojeće dobre stvari i apsolutno Dobra stvar. Zahtevamo da neko sa strane, TREĆI ČOVEK, presudi po čemu su sve dobre stvari DOBRE, i da li ih BAŠ TVOJA apsolutno Dobra stvar, čini DOBRIM.“ A TREĆEM ČOVEKU ne preostaje ništa drugo, nego da izume SVOJU apsolutno Dobru stvar[9].

Koga ćemo, onda, zvati u pomoć? Možda, ČETVRTOG ČOVEKA?


[1] princip Jedan-iznad-Svih (drugi paragraf, treća premisa)

[3] princip SamoPredikacije

[4] princip NezavisnostI

[5] Od obimne literature na ovu temu, izdvojio bih: Platon: Parmenid, Beograd Kultura, 1959, 131e-33a; Aristotel: Metafizika, Beograd, Kultura, 1971, 990b; Vlastos, Gregory: The Third Man Argument in the Parmenides u Allen, R. E: Studies in Plato’s Metaphysics, London, Routledge & Kegan Paul Ltd, 1965.

[6] Anselm: Monologium, prva glava, šesti paragraf

[7] Ibid, prva glava, peti paragraf

[8] Ibid, prva glava, četvrti paragraf

[9] Anselmov dokaz kao da poprima oblik zlatne spirale...